FARMACEUTIKALIZACIJA

Lekari bolest, a apotekari lekove pretvaraju u robu kojom trguju

Pojam farmaceutikalizacija je ne samo vezan za prekomernu upotrebu lekova (medikalizaciju) već se sa njom i prepliće. Prekomernom upotrebom lekova, u drugoj polovini prošlog veka, počinje da se bavi akadamska zajednica. Sam pojam farmaceutikalizacija nastaje kao teorijski koncept baš u okviru akademske zajednice.

Tako se u njenom okviru razvijaju medikalizacija i njena kritika – (de)medikalizacija, a nakon nekoliko decenija razvija se farmaceutikalizacija i njena kritika (de)farmaceutikalizacija.

   

 

Medikalizacija se razvijala u simbiozi farmaceutske industrije i medicine. Kao rezultat ove saradnje  povećava se broj lekova koje pacijentima propisuju lekari ili preporučuju apotekari što u rezultatu ima prekomernu upotrebu lekova (medikalizaciju). 

Farmaceutikalizacija se razvija kao samomedikalcija, odnosno kao odgovornost za sopstveno zdravlje, a usmerava se zajedničkim aktivnostima farmaceutske industrije i medicine. Tako pacijenti postaju potrošači, koji nezavisno od uputstava lekara i preporuka apotekara, samoinicijativno, podstaknuti reklamom, kupuju i primenjuju lekove čiji je režim izdavanja bez recepta. Istovremeno farmaceutska industrija osmišljava nove proizvode, a medicina promoviše zdrav život „lifestyle“.

   

 

Tako je farmaceutska industrija prerasla od proizvođača lekova u aktera koji podstiče, ograničava i modifikuje terapiju lekovima. Postala je i neposredni učesnik u procesu uvećanja potrošnje lekova sve do prekomerne potrošnje, ali je i neposredni učesnik u redefinisanju potreba za različitim farmaceutskim pripravcima, uključujući i pripravke namenjene dopuni hrane i/ili terapije (dijeteski proizvodi, herbalni suplementi, itd.)

Konzumerizam, kao posledica izjednačenosti pacijenata sa tipičnim potrošačima, postaje aktivni nosilac procesa medikalizaije i farmaceutaklizacije života. Uzrok ovome bila je sve veća orijentacija farmaceutske industrije na ostvarenje planom predviđenog profita. Reč je o neoliberalnom konceptu, odnosno neoliberalnoj logici farmaceutske industrije. Zato je bilo neophodno da u procesu planiranja sopstvenog opstanka, farmaceutska industrija pacijente pretvori u ciljnu grupu – potrošača. Svojim aktivnostima otvorila je širi prostor delovanja. Podržana medijima, potrošače upućuje na različita stanja, okolnosti i prilike za koje preporučuje različite farmaceutske preparate kojima obuhvata i bolesne i zdrave.

Nacionalni zdravstveni sistemi, na žalost, aktivno učestvuju kako u medikalizaciji tako i u farmaceutikalizaciji  života. Oni, u značajnoj meri, takođe podležu neoliberalizaciji, posebno u obliki sve češćeg i samo naizgled nužnog partnerstva s farmaceutskom industrijom. Kao posledica ove saradnje nastaju značajne promene u radu regulatornih tela. Među takvim telima prepoznajemo agencije za registraciju lekova, kao i regulatorna tela koja osmišljavaju koncept javnog zdravstva koji takođe doživljava određene promene (nagli razvoj privatnih poliklinika, liberalizacija zdravstvenog osiguranja zasnovana na tržišnim principima, definisanje sve većeg broja zdravstvenih procedura i lekova koji postaju ne samo delimični već ćesto i potpuni trošak za obolele ne obraćajući pažnju na njihov socijalno-ekonomski status ...).

Zahvaljujući sujeti i očuvanju „pravila“ od nas, ili od mene sve počinje, ugled regulatornih tela u okviru zdravstvenog sistema, ali i akademske zajednice nikada nije na tako niske grane pao.  Poričući činjenicu da granice znanja postoje, potpuno su nezainteresovani za brojne smrti koje su posledica nuzdejstava lekova.

   

 

Pragmatične operativne aktivnosti farmaceutske industrije nisu garancija bezbednog dejstva lekova. Kao što nema apsolutne istine, nema ni apsolutnog znanja ni u jednoj oblasti nauke, pa ni u oblasti medicine. Do sada nije otkriven lek bez negativnih efekata, pa stoga nema opravdanja ni za medikalizaciju niti farmaceutikalizaciju života. Ljudski organizam je veoma kompleksan sistem na koji se primenjuju lekovi čije se nuzpojave i interakcije često nekritično zanemaruju. Danas zvuči kao fraza osnovni temelj na kojem je zasnovana medicina i lečenje „svaki čovek je neponovljiva celina“. Vešto se potiskuje i kamuflira činjenica, da od prekomerne upotrebe lekova koristi ima jedino farmaceutska industrija. Zanemaruju se dejstva lekova čiji mehanizmi još uvek  nisu otkriveni, a nuzpoojave i interakcije nepredvidivi. Placebo je samo jedna od niza nepoznanica vezanih za lekove i njihova dejstva. Promena paradigme i opsesivne tvrdnje da je zdravlje nedostižno, a bolest „normalno stanje“, nisu samo upitne već i neprihvatljive. Determinizam nije prirodno stanje čoveka, te nije održiv ni u neoliberalnom konceptu, jer kroz izmene načina realizacije svojih ciljeva sama Big Pharma dokazuje suprotno.

Istorija medicine i farmacije ostaju nepoznanica, jer su informacije, valjane knjige i monografije, iz ovih oblasti, nedostupne široj javnosti. Za bolje razumevanje sadašnjosti, neophodno je poznavanje događaja iz prošlosti, osim ako krajnji cilj nije puna determinacija svih oblasti života. Stanje u zdravstvu se kreira po principu „Ne pominjati zdravlje u zdravstvenom sistemu“, što je parafraza narodne poslovice „Ne pominjati konopac u kući obešenog“.

„Pravilo“ da od nas, sve počinje nameće se kroz uske specijalizacije u svim oblastima uključujući i zdravstvo, što neminovno prati opšta dominacija fah idiota. Posledica ove dominacije u  zdravstvenom sistemu je promocija obrazaca zdravog života, nastalog u krilu farmaceutske industrije i medicine, koji je široko prihvaćen i poznat kao „lifestyle“. Možda zvuči grubo i neprihvatljivo, ali učešće u ovoj promociji je u osnovi učešće u jednom samoubilačkom postupku. On nikako ne sme da se vidi, jer bi u suprotnom, konzumerizam u zdravstvu izgledao još strašnije. 

   

 

Živimo u vremenu koje je profesor Tucakov opisivao rečima: “Kad dođu zla vremena, Bog je visoko, car daleko, a narod prepušten šarlatanima i prevarantima.” Današnja slika o Srbiji slična je onoj koju je austrougarska štampa uporno stavrala čitavu deceniju pre Velikog rata. I tada je o Srbiji, takođe kroz medije, stvarana loša slika: zemlja divljaka, ubica, kafanskih političara i koljača. I ondašnje političke strukture, slično današnjim, nisu imale “razumevanja” za zdravstvo. Među onima koji su tada očuvali ugled srpskog zdravstva svakako je profesor Batut. Njegovo delo se predaje zaboravu, a sve manje je onih koji pamte upozorenje: “i lekar i njegov sličnosudbinik apotekar, postaju nadrilekari kad izgube obraz”. Nezainteresovanost lekara i apotekara za sopstvenu prošlost doprinosi njihovom položaju u društvu, koji nikada nije bio gori, a ugled im nije nikada na tako niske grane pao. 

Na najnižim granama, bez sumnje su oni koji aktivno podstiču konzumerizam. Povratka ugleda pojedinaca i poverenja u zdravstveni system neće biti ako se ne ukaže na štete od ovakve prakse. Svaki zdravstveni radnik bi trebalo da oceni u kojoj meri kao pojedinac doprinosi devijacijama u zdravstvenom sistemu.

Korisno je takođe da svako od nas (bez obzira da li smo zdravstveni radnici ili ne) proceni da li je, odnosno u kojoj meri je postao redovan potrošač različitih proizvoda koji se nude na tržištu – konzument. Za početak treba dati kratke odgovore na pitanja koja se nameću:   

  • Da li su devijacije društava u kojima se beleže porast alkoholizma, prostitucije, kriminala, upotrebe droge, samoubistava, siledžijskog ponašanja - posledica podsticanja i razvoja konzumerizma?
  • Da li su izraženo opšte nezadovoljstvo individualnim lečenjem, nesavesnim radom, nepristupačnim uslugama, nedostatkom brige i saosećanja za pacijente, uključujući i primedbe na rad medicinskih ustanova, takođe posledica sveprisutnog  konzumerizma?
  • Da li je za lekare i apotekare, koji podstičući konzumerizam u interesu proizvođača i u svom lični interesu, pacijent samo objekat – deo ciljne grupe ? 

I u oblasti zdravstva, savremene tehnologije su našle svoje mesto, što samo po sebi nije loše. Problem je što se lekaru ograničava vreme (jedan na jedan) namenjeno pacijentu. Ograničen, odnosno nedovoljan kontakt lekara i pacijenta se zanemaruje, a tehnološki napredak nameće kao svemoguć, i samo na osnovu njega, od pacijenata se traži “bezgranično poverenje” u zdravstveni sistem.

   

 

U večni zaborav se, kao bezvredni, potiskuju običaji iz starih vremena. Treba zaboraviti da su se i ranije, kao i danas, ljudi rađali, živeli, umirali. Zaboravlja se da su mnoge generacije pre nas, normalno prihvatale neminovnosat da život ima svoj početak i kraj. Oduvek su umirale i bebe, i mladi ljudi, a bilo je i onih koji su živeli i duže od 100. godina. Mnogi od nas i ne znaju da je pored svega ostalog Vuk St. Karadžić zapisivao ponešto o zdravlju i lečenju u njegovo vreme.

Ponekad se stiče utisak da se tih zapisa stidimo. No nema razloga za to, naprotiv. Ima razloga samo za divljenje u šta se i sami možete uveriti čitajući ovaj kratki citat iz knjige Crna Gora i Crnogorci: "U Crnoj Gori nema ljekara, ili bolje reći nema ih učenijeh, ali nema ni bolesti kojijeh ima kod obrazovanijeh naroda ... Mnogi se razumiju da izliječe kakvu ranu, ili da namjeste uganutu ili slomljenu ruku ili nogu. Razumije se da, nemajući nikakve nauke i potrebnijeh sprava, ponekoga otprate na onaj svijet koga bi učeni evropski ljekari makar i sakatog održali u životu; ali i ja smijem tvrditi da su oni mnoge potpuno izliječili kojima bi i evropski ljekari spasli život ali bi ostali bogalji. Oni sami prave melem za rane od maslinova zejtina, kozjeg loja i voska, a liječe i travama. Međutijem nikakav Crnogorac to ne radi kao zanat od koga bi živio. Iako svaki prema stanju u zemlji mora imati nekoga znanja o ranama, ipak ima pojedinaca koji važe kao majstori u tome, i obično to znanje prelazi s oca na sina. Za vrijeme srpskog ustanka za oslobođenje takvi su prirodni ljekari, liječili ranjenike".

Iz ovog kratkog citata saznajemo da u Crnoj Gori, koja je bez lekara, nema ni bolesti kojijeh ima kod obrazovanijeh naroda. Saznajemo da narod leče neuki ljudi, ali i to da su nekad neuspešniji, a nekada i uspešniji od evropskih lekara… Budući da su evropske institucije ostale neme na progon Vuka i Njegoša (i spomenici sui m rušeni) mnogi neće verovati u ove Vukove zapise, ali ja mu verujem i postavljam dodatna pitanja:  

  • Da li smo opterećeni "medicinskim scijentizmom"?
  • Da li su medikalizacija i farmaceutikalizacija života simptomi bolesti savremene medicine koje se manifestuju "ozbiljnim naprslinama"?
  • Da li je u zaborav potisnuta stara paradigma da i "reč leči"?
  • Dali je “reč koja leči” zamenjena reklamnim porukama i promocijom konzumerizma?  
  • Da li lekari sa kojima se danas srećemo leče bolesti ili bolesnike? 

I na kraju ostaje možda i najvažnije pitanje: Da li je savremena medicina odustala od Dekartove mehanističke teorije prema kojoj se lekari bave samo kvarovima tela? Da li je savremena medicinska nauka  zaboravila da čovek ima i dušu?

   

 

Odgovor je NE.

Detirminizam je prevazićen u tehničkim naukama. U medicinskim nije gotovo nikada u potpunosti prihvaćen. Od pre nekoliko decenija medicinska nauka postepeno napušta determinizam, ali su otpori još uvek veoma jaki.

Premda u manjini, i u svetu i kod nas, žive i rade lekari koji zdravlje shvataju kao ravnotežu: tela i duha, socijalne i prirodne okoline. Uzroke bolesti ipituju i u poremećajima ove ravnoteže, a tokom  lečenja se trude poremećena ravnoteža bude uspostavljena.

Na žalost, takvi lekari su ne samo u manjini, već ponekad trpe horske osude svojih kolega, promotera konzumerizma, koje podržava i finansira Big Pharma. Primeri iz prakse pokazuju da su oni, koji ne pristaju na horsko pevanje, izloženi progonima, raznim vrstama kazni, sve do zabrane rada, odnosno gubitka licence.

   

Big Pharma je sebe promovisala u božanstvo kojem se klanjaju promoteri njenih doktrina. Oni zajedno čine silu, protiv koje borba liči na onu između Davida i Golijata.

Borba se odvija pred našim očima. Da li neko ko je odgajen u dva milenijuma staroj hrišćanskoj kulturi ima dilemu ko će biti pobednik? Kroz istoriju se mnogi zanosili svojom moći i silom, ali su svi okončali poput Golijata … Aleksandar Nevski je u svojoj dvadesetoj godini izvojevao prvu pobedu nad krstašima. Zaustavio je njihov pohod i dalja osvajanja. Pamtimo ga ne samo po viteštvu, već i po mudrosti koja posustalog uvek okrepljuje.

Bog nije u sili, već u istini

 

Vukosava Stevanović

Pin It
You are not authorised to post comments.

Comments will undergo moderation before they get published.

Comments powered by CComment

Free Joomla! template by L.THEME